о изобраЖењима и начелима
поиезис
творачко начело
техне
1. Захват
У традицији естетике и теорије уметности уобичајено је да се о настанку дела говори или према пореклу његовог настанка, или према поступцима у непосредном сачињавању дела у материјалу. Прва тенденција је везана за појам поиезис: настанак дела објашњава се кроз надахнуће које не потиче од човека нити се може разумети и објаснити, па уметник поступа без свести или уз мало свести о ономе што чини. Друга тенденција је везана за појам техне: настанак дела се своди на сачињавање дела као материјалног и физичког објекта, тј. на употребу стечених знања и вештина. Ове две тенденције и традиције разумевања дела и његовог настанка сматрамо мањкавим, суженим и недовољним; отуда су прецртане речи поиезис и техне у наслову.
Већина теорија о уметничком стваралаштву изведена је са позиција посматрача и рецепције дела. Теоретичар разматра већ створено дело и доноси закључке о томе како је оно настало, али он не учествује у процесу стварања већ га накнадно реконструише. За разлику од тога, наша промишљања о делу и његовом настанку проистекла су из живог искуства творења дела: како јесте дела и како његовог доласка у постање показује једино промишљање дела које се гнезди у његовом творењу. Загледали смо се у процесе током стварања и препознавали законитости, слушајући како јесте и из саме ствари сагледали, препознали, именовали и формални поредак на делу разумели. Разумели, записали и обзанили као простор свима.
Промишљајући о делу и творењу уочили смо неопажен простор – простор који одувек постоји али до сада није уочен, или се о њему бар није говорило. Тај простор смо препознали и именовали као простор творачког начела. Простор творачког начела је простор између несазнатљивог извора одакле дело долази у постање (poiesis, надахнуће, инспирација) и рукодељства (techne), израде дела у материјалу путем ког се дело оваплоћује. Отуда када говоримо о творачком начелу искључујемо сваки покушај да се објасни несазнатљиви извор дела, као и свако разматрање рукодељства.
У жижи наших интересовања је оно што се уобичајено назива уметношћу и уметничким делима, али ми сматрамо да је свако дело створено по неком начелу; на пример, то може бити инжињерско дело. Сачињено дело настаје по неком начелу било да је онај ко дело ствара свестан начела по ком поступа или не. Начело дела може бити јасно и осмишљено пре сачињавања дела, или може неопажено водити долазак дела у постање. Ако начело дела није осмишљено пре сачињавања дела, онда се полазећи од изображеног дела накнадно може доумити по ком начелу је оно настало.
2. Основно о творачком начелу
Творачко дело потиче од нечега што само жели да се образује по свом сопственом јесте. Оно што жели да се пројави делом долази из несазнатљивог извора, претежно је и усмерава како осмишљавање творачког начела, тако и изображавање дела. Начело се осмишљава у духу и уму као одговор на питање како изобразити оно што жели да се пројави? Творачко начело је како духа – низ поступака осмишљених у духу и уму пре и независно од непосредне израде дела. Творачко начело је законоправило, устав који даје утемељење и законитост целокупном поступању у творењу дела.
Када се поступа по творачком начелу, дело се пушта да се самостално саобразује до неког свог довршеног вида и појавности. У таквом поступању онај ко твори не намеће себе делу, већ саучествује у његовом настанку и изображавању уклањајући све што би могло да запречи самостојно пројављивање дела. Онај ко твори – јестобразник – није извор дела, нити одлучује о делу; он је саучесник у творењу, сабран је са делом и живим силама којима оно настаје. То значи да јестобразник мора да се одрекне самовоље док твори и да не сме да намеће ништа што је страно унутрашњем бићу дела у настајању. Када у творењу дође до непосредне израде у материјалу, јестобразник ће користити знања и вештине у служби дела и онако како то налаже творачко начело, а не према свом нахођењу.
Ономе што жели да се пројави мора се обезбедити проходност до дела, онако како оно само тражи и захтева. Творачко начело је одговор на такав захтев, и осмишљава се у мери поимања захтева дела и оног што жели да се пројави делом. Да би оно што је дошло из несазнатљивог извора и што се представило кроз поиезис примерено исходило у изображено дело, употреба знања и вештина у сачињавању дела као физичког бића не може бити било каква – она мора бити усклађена са унутрашњим смислом и истином дела. У поступању по начелу знања и вештине треба оставити по страни, те допустити да начело управи рукодељство. Осмишљено творачко начело испоручује творачку средину, средства, начине и след поступања у (техничкој) изради дела, те управља свим појединим корацима изведбе дела.
Пошто се образује у духу и уму, творачко начело се може освестити, објаснити и саопштити. Творачко начело се мора појмити изнутра, према свом унутрашњем устројству и смислу; оно се не може исправно разумети полазећи од претходно усвојених знања и вештина везаних за средину, средства и технике израде дела. Објаснити, тј. саопштити освешћено начело значи ослободити се неодговорности или делегирања одговорности за чињење ка занату или ка „инспирацији“ и ослободити простор између поезиса и техни. Када се творачко начело једном осмисли и саопшти, по том начелу се даље могу творити друга дела.
3. изобраЖења – где и како саопштити начело
Када смо препознали простор начела, морао се створити и делатни оквир да би се оно што смо увидели и закључили ставило на знање и располагање. Закључци до којих смо дошли су тражили да се понуди системско решење. То је подразумевало темељно промишљање тога шта творачко начело јесте и како га исправно саопштавати, а потом и стварање институционалног оквира у ком би се могло мислити, говорити и делати сходно творачком начелу. Тако су настала изобраЖења – простор за саопштавање творачког начела.
изобраЖења делују у оквиру Естетичког друштва Србије, као један његов одељак. ЕДС се показало као одговарајући институционални оквир за простор изобраЖења јер се изобраЖења могу схватити и као својеврсно бокорење естетике – као нов начин промишљања творења и дела.
У изобраЖењима сабирамо и објављујемо осмишљена и саопштена делатна предживствена саодношавајућа начела – (појединачна) начела по којима је настало неко дело – и по начелу сачињена дела. Колико има људи, па колико има умовања у њима, толико има творачких начела… Ипак, промишљајући о творачком начелу као таквом увидели смо да постоји јединствено начело за сва појединачна делатна предживствена саодношавајућа (творачка) начела – то смо назвали свеопште предживствено саодношавајуће начело. Неколико поступака смо свесно изложили овим препознатим законима са циљем да осмотримо степен усклађености, и закључили да (приликом стварања), било свесно или без свести, ови закони јесу на делу, и не тичу се наше воље нити наше памети.
Са своје стране, уложили смо труд да оно што је на делу, а што смо ми само сагледали и препознали, разумемо, именујемо и представимо као формални поредак (творачког) начела. Реч је о представљању општеначелног решења које важи за сваки случај и за свако творачко поступање; у изобраЖењима дајемо решење за формално како промишљања и саопштавања сваког поједног делатног предживственог саодношавајућег начела. Дакле, не ради се о наметању неког нашег творачког начела, већ о позиву да свако понаособ осмисли или освести посебно (творачко) начело по коме поступа и сачињава.
4. Прецизније о творачком начелу
Творачко начело се осмишљава у духу и уму, као одговор на оно што је дошло из несазнатљивог извора, а како би се то што је даровано на прави начин спровело до изображеног дела. Из несазнатљивог извора долази повод за дело(вање) који се сагледава кроз захват. Творачко начело се образује као усмерење захвата и делатни оквир обраде захвата. Захват се творачким начином, а по начелу као делатном оквиру, представља изображеним делом. Изображено дело је, опет, повод за саобраћање са несазнатљивим извором.
Творачко начело је основни теоријски оквир за творење дела; начело даје сопствене појмове у појмовном поретку који су кључни за осмишљавање сачињавања дела. Појмовни поредак начела чини предживствени свет дела.
Да би се по начелу творило дело, потребно је образовати и начелу подобан творачки начин: творачки начин казује како поступати по начелу у творењу дела. Творачки начин је извршни начин творачког начела. У оквиру творачког начина осмишљавају правила повезивања – правила путем којих се (предживствени) појмови дати начелом умно саодношавају са основама будуће живтвене појавности дела и то пре саме израде дела. Преко правила повезивања се добијају појам-основи који повезују унутрашње невидљиво предживтвено и будуће видљиво живствено биће дела. Добијени појам-основи се у оквиру творачког начина даље удружују до предживствене саобразбе дела. Ваљано постављена предживствена саобразба јемчи да ће по њој сачињена живствена саобразба појавности дела бити ваљана; живствена саобразба дела мора да одговара предживственој саобразби. Све наведено осмишљава се у духу и уму пре него што се приступи непосредној изведби дела и пре него што дело дође у живствено постање.
Да би се предживствена саобразба спровела до живствене саобразбе дела, потребно је ваљано одабрати средину, средства, начине и след употребе средстава у живственом сачињавању дела. Све то је потребно учинити у духу и уму пре саме изведбе дела; непосредна израда потом само прати већ постављене и осмишљене кораке. Одабиром средине, средстава, начина и следа употребе средстава управља предживствена саобразба дела. Када се твори по начелу, непосредна израда дела приподобљава се предживственој саобразби тако што се поступање у материјалу и изведби одвија тачно у оној средини, оним средствима, начинима и следом употребе тих средстава који су претходно осмишљени.
5. Унутрашња и спољно-унутрашња начела
Када се дело сачињава по начелу, начело може бити унутрашње или спољно-унутрашње делу. Ако дело има унутрашње начело, творење дела, његов смисао и сврха припадају делу изнутра; дело које тако настаје је самостојно. Унутрашње начело дела је творачко начело – начело које изнутра усмерава и води творење дела у свим његовим корацима. Творачко начело увек даје начелно решење, што значи да по једном творачком начелу може настати небројено много самостојних дела. Дакле, творачко начело није ограничено на појединачни случај – неко нарочито дело које је по том начелу створено не исцрпљује начело.
Ако су смисао и сврха делу задати споља, онда се и сачињавање приподобљава спољашњим захтевима и мерилима. Тада се сачињава по спољно-унутрашњем начелу – начелу које не припада самом делу, већ припада некој делу спољашњој парадигми, али се у сачињавању присваја као начело по ком се дела. Такво сачињавање не даје самостојно дело, већ конструкт усклађен са постављеним оквиром и пројектован према задатој сврси и наметнутом смислу. Конструкти су инстанце парадигме из које је позајмљено начело па се и вреднују спрам те парадигме, а мерило вредновања је успешност у подржавању парадигме. Несамостојна дела настала по спољно-унутрашњем начелу нису и не могу бити творачка дела.
Ако се сачињавању дела приступи без руководећег начела, онда се поступа без свести о томе шта се ради. Такво поступање се управља према појавности и вештинама у рукодељству: то је покушај да се физички основи дела помире споља, без смисла који би управљао њиховим саглашавањем до саобразбе.
6. Функције творачког начела
Саопштено творачко начело говори о делу из стварања, саопштава општеначелно како дела, доводи до видљивости предживствено устројство изображеног дела, чува и показује самостојност дела, омогућава стварање нових дела по том и таквом саопштеном творачком начелу и начину, омогућава непосредно разумевање дела, даје основ вредновања дела, гради сопствени делатни наук о делу, штити дело од погрешног тумачења.
Једино исправно разумевање творачког дела је оно које припада том делу, а то подразумева саопштавање и уважавање творачког начела дела. За творачко дело интерпретације су небитне: такво дело слободно саобраћа са посматрачем и самостојно саопштава своју истину. У сусрету са творачким делом претеже оно што дело само казује посматрачу, а интерпретација се показује као небитна и неважећа – она просто нема снагу.
Саопштавањем творачког начела дело се чува и брани од свих наметнутих интерпретација: ако уз дело иде и саопштено начело, то начело се не може олако занемарити и искључити. Интерпретације су суштински стране, па чак и непријатељске творачким делима, јер искључују самостојност дела и захтевају његово накнадно тумачење.
Једино мерило дела је његово начело; ако је начело дела унутрашње и творачко, па је дело сачињено по таквом начелу самостојно, дело не подлеже никаквом спољашњем мерилу. Отуда је начело дела мерило његовог естетског процењивања: дело се естетски вреднује по свом начелу и посматра се кроз начело. Више дела сачињених по унутрашњем творачком начелу увек ће бити у сагласју и неће се међусобно угрожавати; сва таква дела су једнако дела и једнако естетски вредна.
Саопштавати, на знање давати и чинити творачки значи градити испевано друштво вишег реда.